Razgovor sa konsultantom vlade Moskve Aleksandrom Kurjaginom i glavnim i odgovornim urednikom časopisa &«Русский образ» Ilijom Gorjačevom o Slobodanu Miloševiću.

Neočekivana smrt Slobodana Miloševića izazvala je vatrene rasprave o političkoj aktivnosti bivšeg predsednika Jugoslavije kako u Rusiji, tako i u ostalom svetu. Zaista, Milošević je jedna od najkontroverznijih ličnosti u novijoj istoriji. “Simbol dostojanstva i slobode Srbije”, “borac za istinu” ili čovek odgovoran za ratne strahote i brojne žrtvem zqa Vukovar i Sarajevo, Dubrovnik i Beograd? – ko može dati nedvosmislen odgovor na ovo pitanje? Ova diskusija je naročito aktuelna u Rusiji koja ima trajne prijateljske veze sa SiCG. Sa tim u vezi intervjusali smo stručnjake za Balkan – konsultanta Vlade Moskve za medjunarodne veze Aleksandra Kurjagina i glavnog i odgovornog urednika časopisa «Русский образ» Iliju Gorjačeva.
Pitanje: Postoji mišljenje da je Miloševićeva smrt podelila srpsku zajednicu na protivnike i pristalice bivšeg predsednika. Čime je ovakva konfrontacija bremenita za Srbiju i da li ona uopšte postoji? – pitali smo Iliju Gorjačeva koji se pre nekoliko dana vratio iz Beograda gde je usčestvovao u ceremoniji opraštanja od Slobodana Miloševića.
Odgovor: Po mom mišljenju, smrt bivšeg predsednika nije podelila, već je, naprotiv, konsolidovala srpsko društvo. Pre, mediji žele da prikažu podelu: u njima piše da se za Miloševićem ne tuguje u Crnoj Gori, ne žale ga ni muslimani u BiH. Ali to nije pravo merilo. Sa istim uspehom mogli bismo anketirati i kosovske Albance unapred znajući njihov odgovor. Mogu reći da je u Srbiji, Republici Srpskoj i srpskim enklavama na Kosovu Miloševićeva smrt je primljena kao tragedija. Jer, nije se sudilo Miloševiću, već čitavoj Srbiji. Miloševiću se prigovara upravo to što je izgubio sve započete ratove. Medjutim, ovi ratovi vodjeni su u interesu srpskog naroda, u cilju njegovog očuvanja i opstanka. Prema tome, odnos prema smrti bivšeg predsednika Jugoslavije, pre, ne deli, već konsoliduje društvo jer se Milošević tretira kao nacionalni simbol koji se dostojno borio protiv Haškog tribunala. 
Mišljenje Aleksandra Kurjagina: 
Takva konfrontacija, svakako, postoji. Ali smatram da je to sasvim normalna situacija. Pred srpskim društvom otkrivena je perspektiva integracije u evropsku civilitzaciju. Srbi se zbližavaju sa Evropom, to je očigledno. Nije za čudjenje što su Češka i Poljska to lako učinile jer su uvek bile članice ove zajednice, dok je Srbija imala malo toga pozitivnog od Evrope. Medjutim, sada je SiCG, po svoj prilici, svesna da opstanak bez Evrope nije moguć. Suočeni smo sa situacijom u kojoj istorijsko iskustvo svedoči o jednom, ali pri tome jasno je da je integracija preko potrebna. Naravno da to izaziva podelu. Galvano je da se problemi rešavaju ne putem krvoprolića, već putem dijaloga. Uostalom, i Evropa mora da vodi računa o specifičnosti SiCG – da je ne tera, niti požuruje, već strpljivo radi na stvaranju uslova za integraciju.
Pitanje: Smatrate li da je Milošević bio ovaploćenje srpske nacionalne ideje – pitali smo naše sagovornike.
Odgovor: Ne, nije mogao da je oličava jer je bio partijski funkcioner – smatra Ilija Gorjačev. – Uz to, na njega je uveliko uticala supruga, Mira Markovič, ubedjena komunistkinja. Najverovatnije, Milošević je delovao instinktivno. Rekao bih ovako: Slobodan je branio svoj narod.
Po meni, o narodnoj ideji ne može se govoriti u jednini – smatra Aleksandar Kurjagin. – Jer, glavna nacionalna ideja svakog naroda je miran život, dobrobit i poštovanje drugih naroda. Milošević, kao i svaki rukovodilac, hteo je da upravlja snažnom i uglednom državom. Druga je stvar ko i kako  se bori za status ovakve države. Milošević nije to činio najboljim sredstvima. Mišljenja sam da je on, u principu, delovao pravilno, ali njegove radnje već nisu odgovarale vremenu. Kao političar odgajen u Titovoj sredini, Milošević se navikao na beskompromisnost i oštre odluke, dok su situacije zahtevale diplomatične korake. Nije uspeo da reši zadatak koji je sam sebi postavio – da bude odlučan do kraja, pa je stekao mnoštvo neprijatelja. Još jednom ponavljam: pravilno je delovao, ali pokazalo se da je tada državi bio potreban rukovodilac druge vrste.
Ilija Gorjačev u celini pozitivno ocenjuje Miloševićevu aktivnost, ali slaže se da su u njoj bile i negativne strane, naime:

Negativna strana je spremnost da ide na pregovore koji su vodili potpisivanju sporazuma u Dejtonu i sporazuma o Kosovu. Svi ljudi sa kojima sam opštio kažu da su Srbi bili blizu pobede i u Bosni, i na Kosovu. A šta danas imamo: brojnost oružanih snaga SiCG jednaka onoj koju ima vojska kosovskih Albanaca. Pozitivna strana je podrška bosanskim Srbima, Republici Srpskoj. 3 dana pre sahrane posetio sam Banjaluku gde sam mnogo opštio sa veteranima rata 1991. – 95. godine. Njihov odnos prema Miloševiću je sledeći: da, Slobo u mnogo čemu nije bio u pravu, da, mnogo toga je nepravilno učinio.Ali da nijwe njega, ne bi bilo ni Republike Srpske, bili bismo izbeglice. Onda ne bismo stanovali u svojim kućama, već u izbegličkim kampovima kod Beograda. Takav je odnos običnih ljudi prema njemu.
Sa druge strane, Milošević se odrekao Republike Srpska Krajina iako je to, prema rečima eksperata, bio obavezan uslov koja je svetska zajednica postavila zauzvrat za očuvanje nezavisnosti RS.
 A evo kako Aleksandar Kurjagin ocenjuje pluseve i minuse Miloševića-političara.
Glavni Miloševićev plus je u tome što je omogućio Srbima da zadrže samopoštovanje, sugerisao Zapadu da Srbe nije moguće prisiliti, da je neophodan dijalog i tražwenje kompromisa. Ali fgčavni minus je u tome što nije rešavao probleme diplomatskim sredsrtvima, pa je prouzrokovao rat.